Već smo u prethodnom članku istakli da je Rim u vreme Carstva dostigao vrhunac izopačenosti u svojoj istoriji. Za razliku od one u Grka, bila je to svesna izopačenost proistekla iz luksuza i prepuštanjima telesnim zadovoljstvima. Traženje nemogućeg i čudesnog postaje jedan od prioriteta rimskog duha.

Izvan braka, život u Rimu je razuzdaniji nego igde drugde. Odvija se u jednom bogatom megalopolisu koji nema analogija. Zatim, možemo da uporedimo i neka današnja, po raskalašnom i slobodnom životu najpoznatija mondenska letovališta, sa na primer rimskim ekvivalentom - Baiae u blizini Napulja. Duž morske obale, umesto današnjih hotela, ređaju se bogataške vile.

Da bismo stekli kakvu-takvu predstavu o razmerama čudesne veličine i izuzetnosti Rima, možemo se, možda, poslužiti poređenjem sa današnjim Njujorkom.

Jedan tadašnji hroničar beleži:

Baiae su postale jazbinom poroka. Raskoš i blud ovde gotovo da nemaju ograničenja.

Još više nas zapanjuje odnos i način na koji su vlasti u Rimu regulisale prostituciju u poređenju sa situacijom u današnjoj Evropi (pa i čitavom svetu). Ne samo da ni posle 2000 godina nemamo boljih rešenja nego ono rimsko može da posluži i kao početni uzor za rešavanje problema "najstarijeg zanata", koji je u većini zemalja i dalje bez ikakve društvene i pravne odgovornosti, kontrole i zaštite. Uprkos civilizacijskom pomaku, u kome su ljudska prava jedno od najvažnijih pitanja za procenu nivoa demokratičnosti i slobode jedne zemlje, prostitucija se nalazi u zoni kriminala u kojoj su sudbina i životi na desetine hiljada žena prepušteni međunarodnom lancu trgovine belim robljem. (Pri tome, spominje se samo trgovina ženama, dok se o trgovini dečacima i mladim ljudima, koji se pretvaraju u muške prostitutke, gotovo i ne govori.)

Popis, plaćanje poreza i plavuše

Glumice, plesačice i muzičarke, takođe su se bavile prostitucijom, ali za razliku od "običnih" prostitutki, nisu morale da se registruju.

Prvo zvanično registrovanje prostitutki (i koliko nam je poznato, bez pandana u savremenoj Evropi) izvršeno je u Rimu. Svaka prostitutka, da bi se legalno bavila ovim poslom, morala je da se prijavi vlastima i da podatke o sebi (ime, mesto rođenja), kao i podatak o tome koliku naknadu će tražiti od mušterija. Ukoliko je želela da sačuva anonimnost, mogla je uzeti pseudonim. Po upisivanju neophodnih podataka, ona je dobijala zvaničnu dozvolu, licentia stupri (u većini zemalja današnje Evrope, s vremena na vreme, "stidljivo" se pokrene rasprava o neophodnosti sličnog regulisanja njihovog statusa, ali se potom sve zaboravi i stanje ostane nepromenjeno). Kada bi jednom bila upisana kao prostitutka, ona je praktično bila osuđena da se čitav život bavi ovim zanatom. Za brisanje njenog imena sa spiska nisu joj mogli pomoći ni eventualni brak i deca. Bavljenje ovim poslom bilo je zabranjeno ne samo za plemkinje, nego i za sve žene čiji su preci ili muž pripadali nekom plemićkom staležu. Upisane prostitutke, najvećim delom, su bile ropkinje. Druge žene, kao što su glumice, plesačice ili muzičarke, iako su se bavile i prostitucijom, nisu bile obavezne da se registruju. Plemkinje su za eventualni prekršaj najpre bile novčano kažnjavane, ali je ta kazna potom (tokom Drugog punskog rata) drastično pooštrena - kaznom izgnanstva. Naravno, ove odredbe nisu onemogućavale ostale žene da se bave ovim poslom, a da nisu bile primorane da budu registrovane, i time izbegnu kažnjavanje i sramotu (iako su se edili trudili da ih otkriju, jer je njihov zadatak bio da sve neregistrovane prostitutke prognaju iz grada). Car Tiberije je doneo još rigoroznije kaznene sankcije protiv preljube udatih žena iz svih staleža, a i udatih žena koje su registrovane kao prostitutke. Dužnost edila, predstavnika vlasti, koji je nadzirao prostituciju, nije se završavala samo registrovanjem prostitutki, nego i kontrolom javnih kuća (morale su biti zatvorene od zore do tri sata posle podne). Vlasnika javne kuće koji bi izbegao njihovo registrovanje, mogao je kazniti novčano ili bičevanjem. Prostitutke su bile obavezne da nose odeću propisanu zakonom i da im kosa bude obojena plavo ili žuto. Začuđuje još jedno rešenje, koje je još uvek aktuelno u današnjoj Evropi: prostitutkama ne samo da je pružana zaštita od onih mušterija koje bi izbegavale da im plate propisanu novčanu nadoknadu, nego bi jedna od obaveza edila bila i briga da ona bude plaćena kako treba. Kao opšti zaključak, nameće se utisak da je sve to obavljano dosta profesionalno, odgovorno i na propisan način (tako, na primer, edil prilikom obilaska i kontrole javne kuće, nije smeo ulaziti sam, bez pratnje svojih liktora, odnosno pomoćnika).

Rimske prostitutke, generalno su se delile u dve glavne kategorije - registrovane (meretrices) i neregistrovane (prostibula). Registrovane prostitutke morale su ne samo da se zvanično upišu, već, za vreme Kaliguline vladavine (37-41. godine) uveden je i porez koga su morale da plaćaju. Porez je iznosio onoliko koliko je po zvaničnoj tarifi dobijala od jedne mušterije. Prihod od ovog poreza uopšte nije bio mali, s obzirom na broj registrovanih prostitutki. Jedna procena iz vremena cara Trajana (98-117. godine) dala je brojku od oko 32.000 prostitutki samo u Rimu! Pored svega drugog što prati prostituciju, ovo je i bio razlog shvatanju da se pitanje prostitutki moralo organizovati i regulisati. Važnu ulogu u tome su imali i leno ili lena, vlasnik ili vlasnica javne kuće, u okviru kojih postoje i strukturisane profesije, kao što su, na primer, adductores (ili perductores) i ancileulae, svodnici i svodnice, a zatim i lupanarii, upravnici javnih kuća. Navodimo ispovest jedne vlasnice javne kuće, koju beleži Petronije:

Namrzla me je Junona... dabogda ako se sećam da sam uopšte ikada bila nevina. Još kao malo dete brljala sam nešto sa svojim vršnjacima, sledećih godina jebuckala sam se sa odraslima, i tako sve dok ne stigoh u ove godine. Otuda je, verujem, i nastala ona izreka: ko je nosio tele, može i bika.

Ova ulica u Pompejima, bila je glavno stecište uličnih prostitutki.

 

Živeti u bordelu

O izgledu prosečne javne kuće najbolje podatke nam pružaju one koje su, zahvaljujući debelim naslagama vulkanskog pepela, ostale sačuvane u Pompejima. Bolje javne kuće su rađene prema uzoru na bogatiju rimsku kuću izgrađenu oko centralnog dvorišta. Prostitutke su imale svoje sobe, u koje se ulazilo iz predvorja ili trema, koji je opkoljavao dvorište. Njihove prostorije (sobe) su kod običnih javnih kuća bile male, sa oskudnim nameštajem (ponekad samo postelja, a češće samo prostirači na podu i jastuci). Na vratima se nalazila ploča sa nedvosmislenim značenjem - occupata. Umesto znamenitog savremenog evropskog simbola - svetiljki sa crvenim svetlom, rimski bordel imao je znak koji je otvoreno i jasno ukazivao na prirodu posla koji se unutar građevine odvijao. To su prevashodno bile nepristojne skulpture i zidne slikarije. Kao i danas, vlasnici su se trudili da preduzmu sve da bi gosta ponelo pravo (erotično) raspoloženje, sa seksualnom završnicom. Za sve usluge trebalo je unapred platiti. Kao i danas u Parizu ili Amsterdamu, prostitutke su, da bi oživele posao, stajale ili sedele ispred javnih kuća. Naravno, posebnu vrstu su činile raskošne javne kuće, bogato opremljene i izuzetno dobro organizovane (sa posebnim ulazima za mušterije koje su želele da budu neprimećene), namenjene bogatoj klijenteli. Među mnogobrojnim osobljem koje se staralo za svaku sitnicu, važnu ulogu su imale ancillae ornatrices, žene koje su se brinule da prostitutke budu maksimalno doterane. Naravno, javne kuće nisu bile jedina mesta za obavljanje seksualnog čina sa prostitutkama. Pored privatnih kuća, tu su bili i zasvođeni tremovi arena i pozorišta, ili arkade stadiona i cirkusa, svodovi akvadukta, kojih je bilo mnogo u gradu, ili na samim ulicama (skrovitim i bez ikakve svetlosti) noću. Tako Katul u jednoj svojoj pesmi spominje nekada poznatu i slavnu prostitutku Celiju, koja je doživela žalosnu subinu da izgubi sve što je nekada imala i sada:

...na raskršćima i ulicama služi odvratnoj pohoti pokvarenog Rima...

Ili izvan gradskih zidina i duž puteva na običnoj zemlji i prostirci. Naravno, time su se bavile prostitutke najgoreg ranga, prljave i smrdljive, kako to navode brojni pisci - Marcijal, Plaut ili Horacije, a Marcijal govori da su se klijenti mogli koristititi uslugama bludnica čak i u podrumima mlinova.

Ponekad su javne kuće bile izuzetno luksuzno ukrašene.

Rad na crno

S druge strane, realno je pretpostaviti da je velika većina pripadala neregistrovanoj kategoriji prostitutki. Razloge za to treba verovatno tražiti u spomenutom sramotnom odnosu prema registrovanim prostitutkama, kao i mogućnosti da su u datom trenutku mogle napustiti prostituciju, udati se i srediti svoj život kao i ostale žene. Između ovih prostitutki postojale su posebne podele, među kojima se izdvajaju delicate i famose. Mnoge od njih poticale su iz dobrih porodica, a prostitucijom su se počele baviti ili zbog sklonosti, ili zbog novca. Delicate bi se mogle opisati kao dostojanstvene milosnice koje su veoma brižljivo birale svoje gospodare. Pored seksualnih zadovoljstava, mogle su biti angažovane i samo zbog njihovog društva - po tome su predstavljale ekvivalent grčkim heterama - ali po svemu sudeći nisu dostizale svoj grčki uzor. Ovidije navodi da nemaju dovoljno umeća za savršeno obavljanje posla kojim se bave i preporučuje im usavršavanje plesa i poznavanje poezije.

Zanimljivo je da imena žena koja nalazimo na stranicama rimskih pesnika pripadaju uglavnom ženama iz ove grupe. Između njih i ostalih neregistrovanih prostitutki postojala je ogromna razlika. Lupae ili "vučice" obilazile su parkove ili perivoje, doris su praktikovale da se uvek pojavljuju nage, bastuariae su se svojim zanatom bavile na grobljima, zatim scorta erratica - klasične uličarke; blitidae, žalosne bludnice koje su dobile ime po jeftinom piću blitum koje se pilo po bednim krčmama, gallinae, ili "kokoške" su spajale bludničenja s pljačkom; forariae, prostitutke koje su mušterije sačekivale na putevima. Konačno, tu su bile i quadrantariae, prostitutke na samom dnu hijerarhije, koje su se prodavale za najbednije sume. Pri svemu tome, treba imati u vidu dve činjenice - najpre, da su, pored prostitutki koje su se na to slobodno odlučivale zarad zadovoljenja sopstvenih prohteva ili potreba, većinu ipak činile kupljene ropkinje. I drugo, da to sve treba posmatrati i u kontekstu zakona, kojim je bilo dozvoljeno iskorišćavanje robova i u seksualne svrhe, a i njihova prodaja za tu svrhu.

Još jedna erotska freska iz javne kuće u Pompeji.

Rimski Sen-Deni

Kao i u današnjim gradovima, i u Rimu je postojao kvart koji je bio glavno stecište prostitutki i javnih kuća. To je bila četvrt Suburra, koja se nalazila između brežuljaka Eskvilina i Celija. Postojala je još jedna četvrt koja se nalazila u Vicus Patriciusa - glavnom severnom drumu u gradu, odnosno ulici, u današnjem značenju. Ime je dobila po Circusu Flaminiusu koga je 221. god. pre n.e. sagradio cenzor Gaj Flaminije Nepos, u blizini Circusa maximusa, odnosno Marsovog Polja (ono je, zajedno sa Forumom i Kapitolom, bilo mesto gde se svakodnevno okupljao najveći broj ljudi). Treći centar njihovog okupljanja predstavljao je prostor izvan gradskih bedema. Sudeći prema Pompejima i Herkulanumu, u kojima je svakodnevni život naglo presečen erupcijom Vezuva 79. godine, pa su zbog debelih naslaga vulkanskog pepela svedočanstva ostala do danas nedirnuta, po svemu sudeći i drugi gradovi (ne samo na italskom tlu, nego i u provincijama), sledili su uzor "Majke gradova" - Rome.

Reljef u mermeru iz Pompeja.

Posebnu kategoriju predstavljale su plesačice, koje su sa raznih strana Carstva dolazile u Rim. Prodavale su obe vrste usluga po kojima su bile poznate: erotični i izazovni ples, ali i seksualni odnos. Jedno vreme, na primer, posebno se bile cenjene plesačice iz Španije, što je, naravno, rezultiralo i većom cenom njihovih usluga. Njihova cena generalno je bila mnogo veća od cene navedenih klasičnih prostitutki, jer se radilo o egzotičnim ženama koje rimski muškarci nisu poznavali i koje su već samo time pobuđivale mnogo veći interes od uobičajenih rimskih prostitutki. Uostalom, ta sklonost ka atraktivnim i egzotičnim ženama, koje po prvi put neko susreće, zadržala se u raznim delovima sveta sve do današnjih dana. U svemu tome, važnu ulogu imao je i ples, koji je raspaljivao strasti, požudu i želju za seksualnim odnosom. Sve je to rezultiralo time da je, bez obzira na cenu, potražnja za njima bila najveća. Naravno, sve ono najlepše, najatraktivnije i najegzotičnije bilo je povezano sa najvišim društvenim slojevima u Rimu, jer su to jedino mogli platiti - bogati.

I bez žena posao cveta

Drugi vid rimske prostitucije odnosi se na svet homoseksualnosti u Rimu, koji, iako realan, masovan, i nimalo prikriven, nije dostigao društvenu slobodu koju je imao u grčkom svetu. Možda najbolju sliku o tom svetu pružaju dve knjige: Apulijev Zlatni magarac i Petronijev Satirikon (Petronije, iako aristokrata, blizak Neronovom dvoru, bio je prinuđen da zbog klevete svemoćnog prefekta pretorija Tigelina, izvrši samoubistvo).

Freska "Vaganje falosa" iz kuće Vetija u Pompeji.

Kako dogodovštine sitnih avanturista u proputovanju po Italiji čine osnovu sadržine Satirikona (pored Trimalhionove gozbe, bogatog oslobođenika i tipičnog skorojevića koji teži da luksuzom i gozbama podražava aristokratiju), one verno odslikavaju i svet homoseksualizma koji se sreće u svakodnevnom životu. Navešćemo jedan broj zanimljivih događaja, sa kojima se oni susreću:

...lutao sam po celom gradu... kada mi priđe neki ozbiljan čovek, domaćin, i on mi se ponudi da mi pokaže put do našeg svratišta. I onda me je proveo kroz najmračnije sokake i onda izvadio pare i počeo da mi traži onu stvar... jednoj droci je platio as da mu ustupi svoju sobu i već mi je gurnuo ruku tamo i da nisam bio jači gadno bih se proveo.

Jedan od glavnih likova vodi svuda sa sobom svog "bratića", dečaka koji mu služi za seksualno zadovoljenje:

...dečak sede na krevet i stade plakati...
- Onaj tvoj "brat", to jest, onaj što stalno ide sa tobom, uleteo je malopre u sobu i navalio, hteo je da me siluje".
Ja, čuvši ovo unesoh se Askilitu u lice i povikah:
- Ti rasturena muška kurvo što rupom opslužuješ okolo!
Askilit mu besno odgovara:
- Ti da meni govoriš... ti koji - i kad ti je taj živuljak bio u punoj snazi - nisi nikada uspeo da središ pristojnu žensku, nego sam ti ja služio za "bratića" u parku, kao ovo derle sada u krčmi.
...
- Za ovaj nagli raskid kriva je moja uspaljenost; već odavno sam hteo da se otkačim od te dosadne nabiguzice.
...
...vratih se u svoju sobicu da najzad uživam u njegovim poljupcima bez opiranja. Držao sam dečaka u zagrljaju čvrsto, kao da ga nikada neću pustiti uživao u ispunjenu svoje želje da bi mi i najsrećnji pozavideli. Taman da mi svršimo...

O neosetljivosti homoseksalaca na ženske čari ilustrativno svedoči konstatacija:

...držala mi je ud, ali on mrtav hladan, kao hiljadu mrtvaca...
...Uđe neka pederčina, najgora bitanga koju sam ikada video, a onda me zapljuva svojim ogavnim poljupcima. Onda me još i na krevet povali, iako sam se opirao iz sve snage...
...
- Stvarno nisi znao da pedere zovu peškirima?
Na to će Kvartila:
- Smesta jedan peškir i za Askilita!
Samo što to reče, ona jebiguzica promeni paripa, pa uzjaha mog druga i stade da ga obrađuje cmakanjem i onom svojom dupetinom...
...
Treće noći, opet u pogodnom trenutku, ustadoh i priđoh dečaku i šapnuh mu na uvo dok se pretvarao da spava:
- O besmrtni bogovi, ako ovom usnulom detetu ugrabim potpuni snošaj i ponesem najveću slast za kojom žudim, za tu sreću daću mu sutra najlepšeg makedonskog ždrepca asturske krvi...
Prvo ispunih šake njegovim mlečno belim prsima, zatim upih svoje usne u njegove, da najzad sjedinim sve svoje žudnje u onom vrhuncu... Kad odnekud istrča neki golać koji je bio izgubio odelo... oko njega se skupila silna gomila pljeskajući mu s priznanjem i strahopoštovanjem: otegao mu se onaj toliki da je on izgledao kao visuljak sopstvenom udu... Taj kad juče počne, verujem da sutra svrši... U pomoć mu je prišao jedan rimski vitez, pokri ga svojim plaštom i odvede svojoj kući da bi sam uživao u takvom zgoditku...
...
...stiže novo posluženje: džinovski poslužavnik sa mnogo raznovrsnih kolača. Usred se uzdizalo remek delo poslastičarske veštine - ogromna figura Prijapa od testa, čiji je pozamašni ud odolevao teretu grozdova i svakovrsnog voća okačenih na njega...
Na kraju se pojavi gomila ogromnih crnaca. Meni priđe jedan od njih, jednim potezom me okrenu... i onda mi razvali guzove...

Ovim ilustracijama treba dodati podatak da su i brojni rimski carevi bili poznati po svojim homoseksualnim avanturama i aferama. Za razliku od većine ostalih careva, kod kojih se radi o bludu i razvratu najgore moguće vrste, Hadrijan (117-138, jedan od najznačajnijih careva u istoriji Imperije) i njegova homoseksualna veza sa prelepim mladićem Antinojem, deluje nestvarno i uzvišeno. Kosmopolita po ubeđenju, kome su bile strane rimske tradicije i običaji, a koga je Senat zbog stalnih međusobnih sukoba odbio da posmrtno deifikuje (uzdigne među bogove), Hadrijan je svog ljubimca od koga se nije odvajao deifikovao posle njegove smrti, pa su njegove statue izrađivane prema helenističkom uzoru idealizovanih predstava bogova i postavljane na raznim stranama sveta.

Prijap je sin Dionisa i Afrodite, ali je zbog Herine ljubomore rođen kao nakaza. Prvo je bio seosko božanstvo plodnosti, a kasnije i bog telesne ljubavi, koji moze oduzeti, ali i vratiti polnu moć.

Carevi - oličenja perverzije

Među najmonstruoznijim vladarima navešćemo samo dvojicu. Svakako najpoznatiji je bio car Tiberije (14-37). On se, po povlačenju na ostrvo Kapri, pretvorio u neviđeno čudovište (Avgust je na umoru izgovorio reči "Jadna li naroda rimskoga, koji će doći pod tako polagane zube") posvećeno nastranim zadovoljstvima sa devojčicama i dečacima. To su mu osmišljavali stručnjaci za protivprirodni blud (perverzije koje se opisuju u istorijskim izvorima su u toj meri mučne da ih nećemo ni navoditi). Navešćemo samo dva podatka koja ilustruju užasne krugove njegove paklene požude: dok je fizički bio u stanju, posebno je uživao u silovanju dečaka. A onda su požudu njegovog omlitavelog tela zadovoljavala deca (...koja još nisu prestala da sisaju majčino mleko, a kojima je davao da mu sišu spolni ud i prsne bradavice...). Ili, kao oličenje krajnje izopačenosti i besramnosti, već spominjani car Elagabal, koji je, između ostalog, otvarao javna kupatila za narod, da bi se "snadbevao" muškarcima.

Naravno, ovo je samo manji deo priče o prostituciji i izopačenostima rimskog društva. O svemu tome možda najbolje govori Petronijeva konstatacija:

Šta ćeš, kad se više ceni snaga uda nego snaga uma!

On je, kao niko drugi do tada, jasno ukazao da je "Večni Rim", robovlasnički Rim Carstva, bio osuđen da stari među svojim porocima i srušenim stubovima ponosa i patricijske časti. Ciceron i ostali najsmeliji posmatrači onovremene scene, iako svesni da se Rim kotrlja na nizbrdici ka propasti, s čežnjom se osvrću prema idealizovanoj prošlosti predaka i konzervativnom republikanskom Rimu ("kada je svako pošteno radio svoj posao u težnji za opštim dobrom, dobrovoljno se podvrgavajući vođstvu malobrojne elite prosvećenih, i poštenih vođa").

Epilog: Eros i Tanatos

Prvi savremeni pisac koji će shvatiti značaj Petronijevog Satirikona bio je T. S. Eliot. Iako je Petronijeva erotika bezazlena (u poređenju sa neobuzdanom erotikom u evropskoj književnosti prvih generacija 20. veka), vekovima prenošena rezervisanost prema njemu traje sve do druge polovine veka. Za razliku od nekih drugih, koji moderno srljanje u blud i seksualno orgijanje Evrope tumače kao razočaranost i prkosno traženje izlaza iz otuđenosti, Eliot jedini shvata da, kao što je kod Petronija, večni Rim osuđen na starenje i umiranje, tako i spomenuta evropska erotika simboliše uzdrmanu kapitalističku i imperijalnu Evropu, "umornu, osakaćenu i već prestarelu, osuđenu na neizvesno beznadežno starenje bez smrti":

- Sibila, šta želiš
- Želim da umrem.

Miodrag Tomović
Arheološki institut SANU
Beograd

Preporučena literatura:

• Blundell, S. & Williamson, M. 1998. The Sacred and the Feminine in Ancient Greece. (eds.) London: Routledge.
• Fantham, E., Foley, H.P. et al. 1994. Women in the Classical World: Image and Text. Oxford: Oxford University Press.
• Hawley, R. & Levick, B. 1995. Women in Antiquity. (eds.) London: Routledge.
• Marcade, J. 1969. Roma Amor. Rijeka: Otokar Keršovani.

Preporučene Web stranice:

http://ancienthistory.about.com/library/bl/uc_geary_pompeii.htm
http://www.perseus.tufts.edu/classes/JKp.html
http://www.ucd.ie/~classics/96/Dauphin96.html